Блогови
Хиподром је изграђен у Јерусалиму неко време касније, али место одржавања још није познато. До почетка такмичења, света парада (pompa circensis) са фотографијама богова парадирала је од градске станице на Циркусу Максимусу, где се певала нова песма. Пратећи богове, и као део поворке, били су нови судије, спортисти, извођачи, пратиоци и возачи кочија, „неки од њих су јахали пет коња, неки пар, док су други јахали неујармене коње“ (Dion. Hal. Ant. Rom. 7.70–3). За одређене догађаје, ширила се нова циркуска стаза са јарко црвеним пигментом, минијумом, који се може осветлити карбонатом бакра да би се добиле нове фракцијске нијансе од црвене до зелене. Најновији возачи кочија носили су заштитне одела са дебљим кожним шлемовима и дебљим туникама са хоризонталним кожним подстављеним тракама око груди, трупа и ногу. Нова кочија коју је возила направљена је са малим и лаганим точковима како би се стабилизовала и хватала је оштре промене.
Зашто су извођачи у старом Грчком облачењу носили тоге? – booi цасино награде
Оно отелотворује утисак далеко од поштовања, дисциплине и борилачког друштва, подстичући симболе оружаних снага, параде и церемонијалне праксе које и даље одјекују. Римска ратна кола су се донекле разликовала од оних које су користиле савремене земље попут хеленистичких краљевстава, Египта или Персије. Док су египатска кола истицала брзину и брзину у церемонијалне или ловачке сврхе, римска ратна кола су била практичнија и могла су се интегрисати у бојишта. Иако су физички остаци очигледно ретки, нови археолошки налази потврђују да су римска ратна кола, чак и када су била краћа него пре рата, играла истакнуту улогу у одређеним војним околностима. Што се тиче консолидације, римска ратна кола су служила као помоћни коњички системи.
Вожња кочијама: Најпопуларнији, изузетно опасан спорт старог Рима
- Био је закаснели стартер за песму током многих од 18 година, а свој први је постигао у хронолошких 20 година.
- Иако је било личних познатих личности, постојало је пет главних организација названих према бојама које су носили – Црвени, Бели, Организација и можда Зелени.
- У случају да успешни кочијаш коначно пређе циљну линију, његова победа се објављује уз звук трубе, када се попео до судијског пакета, где је добио велику награду, венац и новчану награду.
- Нови хиподром на којем би се битка одиграла, нажалост, налазиће се одмах поред замка, на име Јустинијана.
- Главна намера иза кочија била је победа у тркама, а да би то постигли, тркачи имају тенденцију да се окрећу неправедним активностима и вашим плановима.
Нова кочија била је лагано возило, увек са неколико обода, вукло је најмање један пони, обично са неколико познатих људи, возачем и великим борцем који се баца стрелама или копљима. Нова кочија је најновије најбоље војно оружје у Евроазији отприлике од 1700. до 500. године пре нове ере, али је коришћена и за лов и такмичења у ношењу попут Олимпијских игара и у римском Циркусу Максимусу. У суштини, забава у старом Риму имала је много разлога – нудила је бег од свакодневних брига и служила је као одличан начин управљања људима. Обликовала је јавно мњење, утицала на јавне формације и оставила трајан утицај на римско друштво. Искуство упознавања открива колико је забава била уско повезана са римским друштвом. У Риму, нова гладијаторска такмичења одржавала су се на Колосеуму, огромном стадиону једном отвореном 80. године нове ере.
Како је Римско царство уводило своје касније нивое, ставови према игри су почели да се мењају. Успон хришћанства, са нагласком на саосећању, као и светости booi цасино награде индивидуалног начина живота, довео је до све већег приговора на крвопролиће и напад на арену (Видеман, 1992, стр. 158). Ниједна прича о римским играма била би потпуна уместо помињања новог Колосеума, вероватно најзначајније иконе спектакла. Наручен од стране цара Веспазијана 70. године нове ере, а завршен деценију касније, тај огромни амфитеатар могао је да прими између 50.000 и 80.000 гледалаца (Велч, 2007, стр. 131).
Бацање нових коцкица у вези са Римским краљевством
Нови „спорт“ је током година стекао велику доминацију, а једна од многих дивљих животиња, попут лавова, медведа и крокодила, доведена је у Рим. Гладијаторски двобоји захтевали су одличну сцену, а ништа није вриштало „драмом“ попут римских амфитеатара. Током врхунца Римског царства, постојало је више од 250 амфитеатара, али ниједан није остао тако моћан и први од Колосеума.
Како су се Римљани играли са продајом у Римском царству?
Околна аристократија је, наравно, усвојила ту привилегију, па су врхунски људи у свакој политици постали возачи коња. Размножавање коња постало је кључно за ове државе, а сви моћни краљеви тежили су да имају најбоље штале како би имали војске са кочијама; увоз из степа је, без обзира на то, дуго времена остао њихов највећи извор. Гладијатори су били кључна ставка у развоју старог Рима. Такви вешти борци учествовали су у гладијаторским играма, које су биле јавне прилике пуне авантуре и чак насиља. Вратите се неколико хиљада векова уназад у стари Рим и открићете да су стари Римљани имали таленат за забаву… иако са мало криминалнијом линијом.
На крају, истакнутост спорта је полако губила на значају и до краја првог века, готово су нестали као важна јавна вест. Подржавали су велике догађаје како би привукли пажњу становништва, што је био испитан и исправан начин да се скрене пажња са владиних питања, економских падова или недавних војних несрећа. Међутим, за сва та места, нови круг су углавном била места где се окупљао цео спектар римске заједнице, од цара до обичног грађанина.
Ко су били гладијатори?
Ипак, упркос напретку који је дефинитивно дошао са новим животним стандардом глумаца, сами нови глумци су прошли кроз велику трансформацију. На пример, хваљени драмски писац, Аристофан, познат по писању непристојних и, како се може рећи, владиних дела, одлучио је да ублажи критике због борбе. Ова одлука се огледа у највећој драми Лизистрата, која избегава навођење политичких личности по имену. Од 400. године пре нове ере до 323. године пре нове ере, нови жанр средњовековне комедије доспео је у центар пажње, иако ниједна референца на њега није опстала до данас. Баш као и њихова страст према грчком фудбалу и спорту, нови Римљани су следили становнике када је у питању позориште.